gledam i pisem

Jos jedan dan je za nama. Za nekog je bio los, za nekog mozda i uzasan ali ipak se usudjujem reci da je ipak uspesan. Jos jedan dan duze disemo i postojimo. Zar to nije dovoljan razlog da covek razmislja o sreci i o tome da nije sve tako crno i da postoji svetlo na kraju tunela....

Vraticu se naslovu danasnjeg bloga, zasto pisem ? Kao i sva svesna bica na ovoj planeti zelim da ostavim traga o svom postojanju. Trag koji ce mozda postojati i kada mene ne bude, nesto sto nam mozda moze dati utehu u ovim nasim krhkim i kratkim zivotima... Ipak, to nije pravi i jedini razlog ovog beskrajnog kuckanja po tastaturi... Pravi razlog je taj sto sam duboko iziritiran desavanjima u svetu oko nas i sto zelim da ono sto prolazi kroz filter moje svesti, zablezim kao trenutnu sliku drustva oko mene... Onako kako ja to dozivljavam i kako sve to vidim ocinjim vidom...

Prebrzo se stvari zaboravljaju, previse dogadjaja nas preplavljuje i covek jednostavno ne moze sa time da se izbori i da nesto zabelezi za kasnije...Ovaj blog ce biti upravo to. Pogled na svet oko nas iz licnog ugla i upravo zbog tog pogleda iz licnog ugla, sigurno ce sa vremenom otkriti i licne strepnje, patnje, stremljenja, zelje, nadanja i radosti autora bloga... Pokusacu, da dan za danom, slikam recima svet oko sebe. Da li cu u tome istrajati ? Zaista neznam. Da li cu u tome bar i malo uspeti ? Sumnjam, ipak to me nece spreciti da pokusam...